Imati, pa nemati…

Novac je đavolja rabota. Kada postane jedini razlog za svako DOBRO JUTRO, a stvarnost je takva da je većini već postao, svi su izgledi da ćemo veče dočekati i ne primetivši (još jedan) dan koji nam se provukao kroz prste. Stara jevrejska poslovica kaže da nema ničeg goreg od „Imati, pa nemati“. Istina, znam nekoliko ljudi koji su ovu poslovicu doživeli i proživeli, ali ne mogu za sve reći da su zbog toga bili tragično nesrećni. Da ima tužnih priča, ima. Rasturene porodice, razvodi, svađe, pokolenja bez budućnosti, žrtve frustracija i neostvarenih ambicija. Da je težak malj kojim ih je stvarnost zveknula, težak je. Tim maljem nekoliko njih je i sahranila, ali o mrtvima sve najbolje.

Lakoća osmeha

Ipak, znam i za nekoliko slučajeva koji su „imali, pa nemali“, ali su na kraju uvek više imali nego nemali. Ne u smislu novca. Novac posmatram kao sredstvo koje služi da ti olakša život, ne kao cilj zbog kojeg se živi. Zanimljivo, ali upravo tako o novcu razmišlja i tih nekoliko „slučajeva“. Posmatrajući ih, uvideo sam da svi imaju jednu zajedničku crtu – lakoću. Lakoću kretanja, lakoću življenja, lakoću mišljenja… Možda će delovati banalno, ali lebdenje, nežno, kao po oblacima, oduvek mi je bila asocijacija na te ljude. A da su gulili kolena i tabane po najtrnovitijim stazama, to dobro znam. Ipak, pored svega uspeli su da sačuvaju još jednu lakoću koja im, siguran sam, daje krila kojima dodiruju nebo. I svakim svojim letom pridruže jatu barem još jednoga. I još jednoga. I još jednoga. Lakoća osmeha, lakoća je koju smo zaboravili jer smo to sebi dozvolili. A tako je lako osmehnuti se. Mnogo lakše nego ceo dan borati čelo zamišljenom tugom koja drobi jedino zdrav razum. I korisnije.

Manje pričaj, više radi

Sve je to stvar inteligencije. Omiljena definicija inteligencije mi je ona koja kaže da je inteligencija sposobnost prilagođavanja. Što se brže prilagodiš to si inteligentniji. A najinteligentniji si kada na prilagođavanje izgubiš što manje vremena. Jer jedino vremena nema. Sve drugo se može nadomestiti, samo vreme ne. Baš u tome greše oni koji „imaju, pa nemaju“ i na kraju sve izgube. Pričaju o svojim mukama, kukaju, strahuju, tuguju, privlače loše misli, istim od sebe odgurujući dobre ljude. Ljude koji bi im, možda i mogli pomoći, ali ljudi ko ljudi – ne vole da su u društvu mračnjaka. U strahu su velike oči, ali se vidici sužavaju. Baš kao i svest. Dok stignu do nesvesti već su sami, i bez ičega. Teški i sebi i drugima.

Zaplivaj MUŠKI

Za razliku od njih, ovi „lebdeći“, mogli bismo ih nazvati i „naduvanim“ pozitivnom energijom ne gube vreme na priče o svojoj nesreći. Sagledaj situaciju, budi iskren prema sebi i kreni dalje. To je jedini način da zaplivaš MUŠKI i ne potoneš. Dve stvari na koje moraš da obratiš pažnju u tom kraulu jesu da nikada ne plivaš preko drugih i da uvek znaš ka kojoj obali si se zaputio. Još jedan kamen spoticanja, koji te uvek prvi može povući na dno, jeste težina ega. Kada izduvaš ovaj „balon“ rešio si sve probleme. Mada ga nikada ne treba „izduvati“ do kraja. Može desiti da se u plivanju umoriš, a malo bezbrižnog plutanja uvek dobro dođe.

Mada, ako zaista želite da znate šta je najgore, razmislite o svima onima koji su „nemali, pa imali“. Siguran sam da ćete među tim „slučajevima“ pronaći mnogo nesrećnijih ljudskih priča, jer je tu inteligencija na pravoj probi.